Posle pet godina rada sa učenicima u osnovnoj školi, ove godine mi se osmehnula šansa da predajem i u srednjoj školi. Bila sam prilično uzbuđena, prvenstveno zbog uslova rada. Prostrane učionice opremljene savremenom tehnologijom, računarima i smart tablama, pristup informacijama i podacima kad god vam zatreba bilo na času bilo van njega, komunikacija sa učenicima, koja je moram da priznam na veoma naprednom nivou za sistem obrazovanja u našoj zemlji. Ubrzo su počele i pripreme za samu školsku godinu, ali i za starešinstvo nad novim odeljenjem u školi.
Svi mi znamo, mada teško priznajemo, da čak i nama odraslima, promene teško padaju. Zamislite kako je tek onda petnaestogodišnjacima koji u potpunosti menjaju sredinu pri upisu u srednju školu. Njihove stare navike, drugovi i drugarice iz osnovne škole, stari mada dobro poznati profesori sve nestane tokom dva meseca raspusta i odjednom ste u potpuno novom svetu. Pored novih drugova iz razreda, pred vama stoji i jedan potpuno nepoznat profesor koji vam govori da je vaš novi odeljenski starešina i da će vas voditi sledeće četiri godine.
Kako to već ide prvih mesec dana smo ispitivali jedni druge. Odmeravali svaki osmeh, pogled, svaku reč i trudili se da nađemo onu skrivenu notu iza svega. Ja, s obzirom da spadam u noviji deo kadra, tražim do njih da poštuju pravila i koriguju svoje ponašenje. Oni, deca kao deca, uvek imaju izgovore. Bilo nam je potrebno celo tromesečje kao bi se opustili i bili slobodni jedni sa drugima, ja sa njima i oni sa mnom. Naravno, naše vannastavne aktivnosti su mnogo doprinele celokupnom utisku. Posebno sam ponosna na naš zajednički obilazak jedne poslovne kompanije. Moji učenici, kao pravi profesionalci, sede u sali za sastanke i neprestano postavljaju pitanja. Raspituju se za mogućnost prakse, za edukativne programe, za seminare koje nudi kompanija. Diskusija koja traje dva sata. Posmatram ih i razmišljam, kako li su se samo promenili za ovih dva meseca našeg poznanstva. Sve ono na šta smo im skretali pažnju i govorili oni primenjuju u praksi. Način ponašanja, način predstavljanja škole i njih samih kao deo iste. Biti profesor i gledati kako se vaši učenici menjaju i razvijaju predstavlja veliku privilegiju, a biti odeljenski starešina i videti osmehe vaših učenika i zadovoljstvo na njihovom licu predstavlja pravu sreću.