„Nekada davno u jednoj zemlji…“
A, ne, ne, ne. Tako počinje neka druga bajka. Radnja ove naše bajke dešava se u Carstvu novosadskom. U njemu su vladala dva kralja. Jednoga prepoznavahu po tome što imadoše lik carskog veseljaka, ubojitog za devojačka srca, nosioca titule „Najvećeg šaljivdžije“ u Carstvu tome. Njegov, nada svud poznat, istančan gurmanski njuh bio je izazov za svakog buregdžijskog majstora. Odista ga često viđaše kako svoju razgalnu dušu širiše po uglednim noćnim mehanama. Drugi kralj, pak, kasnije zavladaše Carstvom novosadskim. Ali čim je u nj kročio i tronom carskim ovladao, postadoše uzornim kraljem toploga srca i prečiste duše što se svekolikim carstvom raširiše. Svaki od njih imadoše po jedno dete. Prvi – princa Dobricu, a drugi – princezu Dobrilu. Dobricu naročito poznavahu ljubitelji lirske umetnosti, građani što redovno pratiše „Smart“ novine i odasvud ugledni poznavaoci dizajna i uređenja malopređašnje pomenutog nam časopisa. A princeza? Sigurno se pitate kakva je bila. Princeza – kao i svaka druga. Još i lepša, slađa, umiljatija i draža. Nije joj bilo niti jedne istinske gospođe u Carstvu koja joj se mogla ravnati po dobroti i ljubavi što imadoše za druge ljude.
I, možda se, dok čitate ove redove, pitate zašto baš o njima postoji ova bajka. Zato što to nije obična bajka; ona u kojima prinčevi ubijaju zmajeve sa devet glava (mada i toga u njoj ima), u kojima princezin poljubac od žapca načini princa, niti u kojoj kraljevi blagoslove ljubav princa i princeze (što je, naravno, bilo i na kraju ove naše bajke). Ovo je priča u kojoj naši junaci imadoše neizmernu moć da svojom beskrajnom ljubavlju zauvek usreće sve mališane u Carstvu. Imadohu moć da im zarazne osmehe prizovu na lice, najlepši praznik u godini zakite lepim uspomenama i omoguće – Zamislite šta? Susret sa pravim Deda Mrazom.
„Deda Mrazom?!“, rekoste.
„Da, dobro ste čuli“, sa Deda Mrazom. Ali to nije običan Deda Mraz, onaj sa reklame za Coca-Colu ili onaj što se svake godine slika sa decom pokraj, već vekovima identično okićene jelke poznatih dečijih vrtića. Ovo je pravi pravcati deda Mraz. Onaj koga baš sva deca vole (i mala, i velika i najveća, srednjoškolska). Ne znam, da li vam je iko ikada pričao da je pravi Deda Mraz nepokolebljivi obožavalac „rock and roll-a“, da mu je idol Elvis, a „Vampiri“ mu uvek nabace dobro raspoloženje. Ne brinite! Nisu to oni pravi vampiri. To su oni što su bili popularni 90-tih godina prošlog veka uz čije je zvuke, uz podršku svojega raskošnog glasa, Deda uveseljavao svoje prijatelje. A sad kad je ostario, postao je omiljeni lik među decom i svim građanima Carstva (što je i potpuno logično i prirodno za jednog pravog Deda Mraza). Ima taj naš Deda, kao i u pričama, svoje vredne i skromne patuljke koji mu pred kraj svake godine bezrezervno pomažu u tome da svako pismo bude pažljivo rastumačeno i na vreme pročitano. Dedini patuljci su, u stvari, mnoooogo vredna bića. Osim što rade ozbiljan posao (pomaganje Deda Mrazu), imaju i sve petice u školi. Dobro, dobro, nisu baš sve petice (nađe se i poneka četvorka). Kako biste, inače, mislili da je moguće sve to postići. Toliko pisama, mailova, sms poruka…
Dolazi zima, pahulje igraju svoj prvi ovogodišnji ples na krilima vetra sve dok ih ne zaustavi topao dečiji dlan.
„Mama, mama, kad će Deda Mraz?“, sve češće se čuju pitanja radoznalih mališana.
„Sad će, samo što nije!“, roditeljski glasovi ih utešno umiruju.
I evo ga! Stiže! „Ho, ho, ho!“ Dolazi u pratnji svojih patuljaka, kraljeva, prinčeva i princeza, ukrašen poznatim zvucima novogodišnjih pesmica, okićen dečijim osmesima. Nosi nestvarne trenutke radosti sve dok ne nestane u tom poznatom crvenom odelu preko zaleđenih krovova ulepšanim belim zimskim tepihom…
I sad, eto, vi svi koji čitate ovu bajku, naravno da imate pravo da, i dalje, ne verujete u Deda Mraza. A ja odoh malo do zbornice da sa njim otpevušim ono što on često peva ovih dana: „Marina, ti si cura fina…“
Inspirisano Novogodišnjom ljubavnom bajkom, a posvećeno:
svim učenicima „Carstva novosadskog“,
Deda Mrazu (poznatijem kao profesor fizike, Miloš Radulović)
i predivnoj profesorki Sanji Đukić
zahvaljujući kojima još uvek verujem da Deda Mraz postoji.