to je ono što navodno (ovo moram da istaknem, da ne bi došlo do neke zabune) tvrdi lepša polovina naše planete. Ako ćemo da pričamo na lokalnom nivou (pri tome mislim na moj lepi grad. A čim pomislim na Novi Sad, u glavi automatski kreće reprodukcija one strašne obrade Novosadskog Bluz Benda…Neko sanja Holivud, neko samo lebdi u crno-belom snu, jer muzika dok svira i dok svemu daje čar, vreme je za Novi Sad…ponela me pesma, pardon), ta lepša polovina se svodi na lepših šest sedmina. Ne znam da li je ova tvrdnja eksperimentalno dokazana (Nemojte mi, molim vas, zameriti, ja sam ipak fizičar, šta god da vam zli jezici rekli o meni), ali, po mom skromnom mišljenju i nekom ličnom iskustvu, nije nešto u šta bih smeo da se opkladim. Sem toga, jednostavno ne želim prihvatim svet u kome je više od polovine življa zaboravilo kako je to biti dete i koje u sebi nema ono malo (kod pojedinih osoba koje poznajem: veliko) neiskvareno ja, bez koga bi, verujem, život u današnjem (i u svakom prethodnom) svetu bio nepodnošljiv. Po meni, ono što nazivamo dobrota u ljudima ne predstavlja ništa drugo do vezu sa prvobitnim ja, sa bićem koje je došlo na svet čisto, bez trunke zla u sebi. Svi smo mi različiti, nastajali pod različitim okolnostima (kad kažem „nastajali“, mislim na formiranje nas kao zrelih ličnosti), tako da je i ta veza sa detetom u nama, kod nekih osoba snažnija nego kod drugih, ali , u svakom slučaju, postoji. Ako je i prekinuta, svejedno, dete je uvek u nama.
Možda grešim, ali mislim da su naša deca najbliža svojoj prvobitnoj neiskvarenosti i to je jedan od glavnih razloga zašto se bavim poslom profesora. Želim da ih, ne samo podučavam fizici (ionako će zaboraviti 99% posto stvari nakon prve čaše vina na maturskoj večeri…neki i pre toga) nego da im pomognem da postanu dobri ljudi. A dobrote nikad nije dovoljno u našim životima.
Svi smo mi velika deca, samo treba da se setimo