Ko se rado ne seća školskih dana? To je onaj period u životu kada ne razmišljaš baš mnogo o nekim ozbiljnim stvarima i plivaš rekom života nizvodno, bez mnogo napora. Školski dani teku, a ja u njima naprosto uživam i ne mislim mnogo o tome šta će biti jednog dana. Sedim u klupi sa najboljim drugom, po malo slušam predavanje profesora, uglavnom sam disciplinovan i pratim nastavu, ali mi se po nekad desi da me nešto uopšte ne zanima, pa u tim momentima odbrojavam minute do zvona koje donosi spas. Sve u svemu, da nije onih momenata kada treba malo „grejati stolicu“ kako bi se nešto i naučilo, sve bi bilo idealno. Međutim, uvek postoji ono ALI…
Čas matematike. Profesor se dao u objašnjavanje logaritama, a ja razmišljam i šapućem sebi u bradu: „Pa zar je to sad’ toliko važno? Kao da će Zemlja stati bez tvojih logaritama!“ Jednostavno mi se danas ne radi. A onda zvuk koji je obradovao ne samo mene, nego i ubedljivu većinu u odeljenju.
Ne mogu a da ne kažem da je bilo i onih momenata kada sam jedva čekao da čujem novu informaciju na času. Da ne bude da sam jedva čekao da prođe samo čas matematike, predavanja iz geometrije su mi bila omiljena.
Prvi, drugi, treći, a posebno četvrti razred gimnazije su brzo prošli, kao i studentski dani i ja sam se neverovatno brzo našao sa druge strane katedre, pred punim odeljenjem. Do nedavno sam ja određivao koji predmet me interesuje, a koji ne, da li je profesor zanimljiv ili nije, a sada sam suočen sa tridesetak maturanata koji procenjuju mene i moj rad, baš onako kako sam i ja to činio do pre nekoliko godina.
U momentu se suočavam sa brojnim dilemama: da li biti „omiljen“ među đacima i pustiti ih da rade šta hoće, ili biti strog da se ni muva ne sme čuti na času? Da li zahtevti mnogo ili malo, „davati“ jedinice ili petice? Kako vaspitati „nove generacije“ koje ne poštuju starije kao što smo ih mi poštovali (samo se zavaravam i tešim da je moja generacija bila mnogo bolja nego današnje).
U momentu shvatam da univerzalno rešenje ne postoji i odjednom krene lavina sećanja na školske dane. Sve što sam tada hteo je da budem odrastao čovek i da me uvažavaju kao i ja druge. Tog momenta sam im se obratio rečju LJUDI.
I danas, posle nekoliko godina rada u školi, učenike posmatram, pre svega, kao odrasle ljude koji su došli u školu da nešto nauče uz uvažavanje onog pravila da duboko u sebi svako od nas teba po malo da čuva onaj dečački duh školskih dana. A sa takvim stavom svaka dilema nestaje, te sa nestrpljnjem mogu da čekam novi nastavni dan kako bih učenike naučio nečemu, ali i od njih naučio nešto.