Koliko li sam puta na časovima istorije od učenika čula čuvenu rečenicu : A šta će mi to (misli na istoriju) u životu? Pa, dragi učenici, vi niste jedini koji ste se to pitali. Mnogi umni ljudi su vekovima pre vas postavljali isto pitanje: Kakva je korist od istorije za čovečanstvo? U svojoj raspravi iz 1874. godine tada tridesetogodišnji profesor filozofije na Bazelskom univerzitetu Fridrih Niče je izneo svoje stavove o ovoj temi. On smatra da je istorija potrebna za život ukoliko služi životu. Za razliku od životinje koja, prema Ničeu, živi neistorijski jer odmah zaboravlja, čovek tek kroz istoriju postaje čovek. S druge strane – u preobilju istorije čovek postaje rob tuđih mišljenja i reči zbog čega prestaje biti čovekom.
Niče tvrdi da istorija pripada čoveku trostruko: kao aktivnom čoveku koji nečemu teži (monumentalna istorija), kao onome koji nešto čuva i poštuje (antikvarna istorija) i kao paćeniku kome je potrebno oslobođenje (kritička istorija). U monumentalnom odnosu iz istorije se uzimaju njeni najsvetliji trenuci koji treba da nam budu putokazi za budućnost. U antikvarnoj se čitava prošlost prihvata u celini, čuva i neguje. Kritička istorija odbacuje prošlost kao apsurd. Niče u celini ne prihvata ni jedan od ova tri pristupa jer istorija ne treba da se izučava radi povećanja saznanja, već radi samog života. Shodno tome on smatra da istoriju treba da piše iskusan i nadmoćan čovek, jer ko nešto značajno nije doživeo, neće ništa veliko znati da protumači iz prošlosti. Samo onaj ko izgrađuje budućnost ima prava da sudi prošlosti. Ničeov odnos prema istoriji je bio takav da je cenio velike i jake ličnosti (Čezare Bordžija, Napoleon) i velike istorijske periode (antika, renesansa). Insistirao je na tome da čovek pre svega nauči živeti, a da mu istorija bude potrebna u službi naučenog života. Naglašavao je da je važno znati kada je nužno osećati se istorijski, a kada neistorijski – jer je i jedno i drugo podjednako važno za zdravlje pojedinca, naroda i kulture.