Ovo pitanje mi je postavio učenik naše škole pre nekih dva meseca i od tada mi se ova rečenica vrzma po glavi. Prvo što ću da uradim je da preispitam samu sebe. Šta čitam? Koliko dnevno čitam? Da li bih mogla bez čitanja?
U toku dana čitam literaturu vezanu za gradivo koje treba da obradim sa učenicima i samo delo, odlomak ili pesmu kako bih se podsetila i bila spremna za čas. U pauzama čitam zanimljive članke vezane za stuku, a i neke životne teme dođu na red. Volim da sam o svemu informisana, pa pod ruku dođu i neke dnevne novine. Kod kuće sa decom radim domaće zadatke i ne malo puta treba da se pročita neka priča ili pesma. Dnevno primim barem deset mejl poruka, koje takođe treba da pročitam i odgovorim na njih. Tu su i SMS poruke. Ako prošetamo gradom, svuda oko nas su reklame, poruke, obaveštenja koja neminovno pročitamo, hteli to ili ne. Kada se danu bliži kraj, kada sve utihne, tada na red dolazi čitanje beletristike. Tu je na natkasni kraj kreveta uvek neki zanimljiv roman, doduše, nemam puno vremena i snage, ali pročitam barem dvadesetak stranica. Pored toga što mi to čitanje pričinjava zadovoljstvo, uspava me. Leto je godišnje doba kada pročitam najviše knjiga, jer sam tada oslobođena nastave i imam vremena i tokom dana.
Ako pokušam da procenim koliko vremena dnevno čitam, računica je otprilike sledeća: na čitanje stručne literature, članaka i priprema za čas od 2h do 4h, na životne teme ode barem 1h, domaći zadaci sa decom zahtevaju oko 2h, majlovi, SMS i društvene mreže još 1h, beletristika koju najviše volim i u kojoj najviše uživam 1h, a želela bih više. Sve u svemu, ukupno dnevno čitam 7 do 9h. Joj! Sada se vraćam na dosada napisano i samoj sebi ne verujem! Toga uopšte nisam bila svesna do sada! Nikada nisam sebi postavila ovakvo pitanje i sada sam zatečena odgovorom. Da li je ovo istina? Trećinu svog života trošim na čitanje? Ponovo čitam do sada napisano i ne vidim da sam napravila grešku.
Kakav bi moj život bio bez čitanja? Ako bih nekim čudom bila uskraćena te veštine, moj život ne bi imao smisla. Kako su ljudi živeli ranije, kada nisu znali da čitaju i pišu? Na šta se svodio njihov život? Na samu pomisao hvata me panika. Ne želim ni da zamišljam.
Ne znam za druge, ali meni svaki novi naslov knjige, svako novo uzbuđenje koje donosi zaplet, svaka sreća ili patnja glavnog junaka, neočekivani obrt, besprekorno rečima oslikan predeo, mudra misao, čini potpunom i srećnom. Bez tog zadovoljstva ne bih mogla da živim, tako da javno PRIZNAJEM, potpuni sam zavisnik do čitanja! Ne mogu ni da zamislim kakav bi mi život bio da ne znam i ne volim da čitam. Hvala svim piscima ovog sveta što su bili toliko vredni i što su čovečanstvu ostavili prave dragulje, svoja dela, u kojima danas uživam i bez kojih moj život ne bi imao smisla. Živela književnost, živelo čitanje!
Čitam, dakle postojim!