Miloš Radulović - fizika

Sve moje ljubavi

 

“U životu, ništa ili gotovo ništa ne bude onako kako smo zamislili”

Par nesrećnika i ja

“Ništa (uglavnom) nije onako kako nam se čini na prvi pogled”

                                                                              Nekolicina pametnih ljudi i ja

Moja prva velika ljubav bila je Gordana, Goca. Šta da vam kažem, ljubav na prvi pogled ali, kako to obično biva u mom životu, samo sa moje strane. Uživao sam u svakoj sekundi provedenoj sa njom i mislio sam da ćemo ostati zajedno do kraja života. Goca je bila vrlo interesantna. Imala je zajedničkih tema za razgovor sa svima. Čak je i moja pokojna baba Dragica, sa kojom se razgovor (čitaj: babin monolog i klimanje glavom njenog sagovornika) svodio na: “Švabo, Švabo je kriv za to” i “Nije mi baš uspeo ručak iz tog i tog razloga”(što je naravno bilo netačno. Babini ručkovi su uvek bili savršeni), provodila sate u razgovoru sa Gocom. I divno je pričala priče (a znala ih je million, naročito iz grčke mitologije). Često bi je, nakon večere, terao da mi iznova priča o trojanskom ratu, nesrećnoj sudbini grčkih i trojanskih ratnika (moji omiljeni su bili i ostali: Ahil, Hektor i favorit iz senke, Veliki Ajant), Odisejevom povratku na Itaku, Heraklovim i Tezejevim podvizima, o borbi Bogova i Titana… Ona je zaslužna za moju ljubav prema pričama iz klasične starine. Naša priča je trajala neko vreme, a onda je Goca shvatila da ja ipak nisam osoba za nju (ja sam ćutolog;njoj je trebao verbalno aktiviniji saputnik) i otišla. Ona je jedina “bivša” ljubav koju nikad nisam prežalio i kojoj se u mislima vraćam s vremena na vreme. Žana, ako čitaš ovo, kupiću ti one čizme o kojima mi stalno govoriš, čim stigne plata.

A onda je naišla Laura…Ah, Laura. Svi su bili zaljubljeni u luckastu, nekad plavu, ponekad crnu, a najčešće smeđokosu divoticu (Umela je ona da bude i zelena i ljubičasta i svakakva). Bila je vrlo druželjubiva, čak i previše za moj namćorasti ukus (kada vam rođeni otac tepa „ Namki“, od namćor, onda znate koliko ima sati). Naš stan (garsonjera od nekih 25 kvadrata) je uvek bio pun ljudi koje uglavnom nisam poznavao. Sve su to bili nekakvi neshvaćeni umetnici, koji su svoju suštinu, činilo se, nalazili baš u tih 25 kvadratnih metara mog (našeg, pardon) ličnog prostora. Laura je bila nekako nestvarna, prozračna i činilo mi se da je uvek grlim čvršće nego što bi trebalo, kao da želim da uverim samog sebe da je zaista tu. I beše veoma promenjivog raspoloženja: čas tužna, čas vesela, pa besna, pa opet tužna…bilo je teško držati priključak. Ali to sam i najviše voleo kod nje: nikada nije bila ravna crta. Moja (bivša) tanana sinusoida… Rasplinula se i nestala, odjednom, bez najave i pozdrava…

Moja treća i poslednja ljubav (Negde sam čuo da svako od nas ima prava na tri epske ljubavi, što znači da je, u mom slučaju, to-to), Žana, prvobitno je bila samo dobra drugarica, pa jedna od (ne)ljubavi (ako razumete šta želim da kažem), pa opet drugarica, da bi konačno dobila status prave ljubavi. Da mi je neko pre 20 godina rekao da ćemo ona i ja biti solidan par, ne bih verovao. Solidan, to je prava reč. Nema tu leptirića u stomaku, gledanja u zvezde, pisanja pesama i sličnih „gluposti“. Volimo se, razumemo, poštujemo i generalno, lepo nam je zajedno. Vrlo smirena, ne priča mnogo, ali stoji iza svega što kaže. Iza svake njene izjave, krije se gomila argumenata i primera zasnovanih na ličnom ili tuđim iskustvima. Jednostavno, sa njom se ne vredi raspravljati pošto je uvek u pravu (Ne preterujem, verujte mi). Mislim da, kada je ljubav u pitanju, od ovoga što sada imam ne postoji bolje. Što bi rekao moj dobar prijatelj Gile: To je to!

E sad, da ne bude zabune, naravno da vam nisam pisao o svom pravom ljubavnom životu. Goca predstavlja književnost (tačnije Srpski jezik i književnost), Laura muziku, a Žana je, naravno, fizika. Izvinite ako nisam bio jasan, ali kao što sam rekao na početku: “Ništa (uglavnom) nije onako kako nam se čini na prvi pogled”