Sara Živković ima 25 godina i bila je učenica prve generacije u Smartu 2009. godine. U njenom odeljenju, tom prvom, bilo je svega devetoro učenika, zbog čega Sara kaže da su bili kao porodica. Kao prvu asocijaciju na Smart navodi svoju razrednu Dušanku Lukić, profesoricu fizičkog: „Ona je bila odlična razredna, koja nas je čuvala kao kap vode na dlanu“.
Posle Smarta, Sara je upisala Fakultet tehničkih nauka, na kom trenutno završava masterske studije dok istovremeno radi u jednom maloj nemačkoj IT firmi. Na pitanje gde vidi sebe u budućnosti, odgovara:
„Moguće na boljoj karijernoj poziciji, ali ono što je sigurno je da ću završiti master. On traje godinu dana, ali dok studiraš, deluje kao da traje mnogo duže“.
Sarini utisci o fakultetu su generalno pozitivni.
„Najviše mi se dopada što smo mogli da biramo predmet koji ćemo slušati. Dobijali smo grupu predmeta i onda odabirali šta nam se najviše dopada. Takođe, meni je značajno bilo i to što na faksu ne mora non-stop da se uči jer sam ja više tip koji sedne mesec dana pred ispit i nauči sve“.
Zanimalo nas je i koliko joj je znanje stečeno u Smartu pomoglo u daljem školovanju ili danas radnom mestu.
„Skoro sve što se u školi učilo pomoglo mi je na studijama; imala sam određeno predznanje i to mi je dalo neki vid prednosti i dobar zalet. Pa i danas, često na poslu primenjujem neke stvari koje sam još u Smartu naučila. Da ponovo biram srednju školu, ponovo bih izabrala Smart“, kaže naša sagovornica, koja je zaposlena na poziciji junior-softvera.
Sa predrasudama se susretala u ranijem periodu, kada je nailazila na komentare da u privatnoj gimnaziji ne stičeš znanje i da kupuješ ocene – međutim, kaže da je takvi komentari nikad nisu suviše pogađali jer ona zna da to nije istina.
Na kraju našeg razgovora, zamolili smo je da poruči nešto trenutnim učenicima: „Nemojte postavljati pred sebe velike ciljeve, već polako rešavajte jednu po jednu stvar na putu do onog što ste zamislili da ostvarite. Iskoristite vreme da se družite i stičete prijateljstva – to je ono što bih, da mogu da vratim vreme, ja sada sigurno više radila“.
Tekst i fotografija:
Mina Migić, I2
Pavle Bojanić, I2