Približava se kraj još jedne školske godine. I taman kada bi mnogi pomislili da su to najlepši dani i za učenike i za nastavnike, ipak ih moram razuveriti. Oni koji nisu nikada radili u prosveti će reći: „Lako je tebi! Letnji raspust, zimski raspust, malo radiš, malo ne radiš. I ja bih tako…“, a ne znaju da je kraj školske godine najteži i najstresniji period u radu svakog učenika i nastavnika. Razlog za ovako nešto je sasvim jednostavan- treba zaključiti ocene, i to tako da učenici ne budu oštećeni, a da, sa druge strane, ne budu ni nezasluženo nagrađeni. U prvi mah se čini da je to nemoguće. No, ipak nije. I kada krene „poslednji krug ispitivanja“, svi se ujedinimo u svojim suprotnostima. Đacima je bitna svaka ocena (iako se neki toga sete nedelju dana pred kraj školske godine), a nama nastavnicima da budemo pravedni i pošteni prema svima.
Mnogi će pomisliti da nam neće pasti kruna sa glave ukoliko se neka ocena i pokloni, ali to ipak nije tako jednostavno. Jer ako poklonim jednom, moram i drugom, trećem, četvrtom… dvadesetom, pa onda i onima u drugom odeljenju. Šta će reći tek oni koji predaju u nekoliko škola? Zato je najpoštenije da bude prema onoj narodnoj: „Ni po babu, ni po stričevima…“.
Koliko god ovo bile teške odluke, lepota ovog posla leži u saznanju da se učenik trudio za dobru ocenu i da ju je svojim radom potpuno zaslužio. Svako je u svojim školskim danima osetio zadovoljstvo zbog toga što je nešto naučio, te je time zaslužio priznanje i pohvalu nastavnika. Mislim da je to nekada mnogo lepši osećaj od onog koji se u čoveku javlja samo sa saznanjem da je dobio dobru ocenu. A šta mislite, kako bi se učenici osećali da znaju da su nagrađeni za nešto što nisu zaslužili? Siguran sam da taj osećaj i ne bi bio tako lep i brzo bi prošao.
Na kraju, kada prođe „stresni period“, svima lakne. I, ma kakav da je kriterijum ocenjivanja, da li visok, ili nešto niži, samo jedno se pamti- da je nastavnik bio isti prema svima i da nikoga nije oštetio, kao ni da nikoga nije nezasluženo nagradio, pa da se drugi osećaju nezadovoljno. I kada prođe nekoliko meseci, ili godina, u gradu sretnem bivše maturante koji se uredno jave i često zastanu da popričamo. Uvek ih pitam kako je na fakultetu, a oni se ne žale mnogo. Kažu, ide im, ali ne propuste ni onu čuvenu: „Terali ste nas da učimo i tek sada shvatamo da je to imalo smisla i da nam je itekako koristilo. Jer, učiti na fakultetu je, ipak, mnogo teže nego u školi.“ Onda svi shvate da se trud isplatio.