Na prethodnim roditeljskim sastancima sa roditeljima učenika I i II razreda održane su radionice na temu stilova komunikacije i disfunkcionalnih obrazaca u komunikaciji. Kroz praktične primere i objašnjenje Karpmanovog dramskog trougla, razgovarali smo o načinima na koje svakodnevno komuniciramo sa decom, ali i o tome kako pojedini obrasci mogu da otežaju međusobno razumevanje. Radionice su vodile koleginice iz pedagoško-psihološke službe škole, sa ciljem da roditeljima približe modele konstruktivne komunikacije i ponude konkretne primere koji mogu biti korisni u svakodnevnim situacijama.
U nastavku su prikazani primeri komunikacije: kako često reagujemo, a kako možemo komunicirati na konstruktivniji način.
|
KOMUNIKACIJA
|
|
|
Kako ne komuniciramo
|
Kako komuniciramo
|
|
Povlačimo se.
(„Dobro, nema veze. Valjda mi sledeći put neće prećutati jedinicu iz matematike.“)
|
Ne povlačimo se.
(„Saznala sam da si dobio jedinicu iz matematike, a da mi to nisi rekao.“)
|
|
Umanjujemo problem.
(„Nije strašno, ne treba praviti dramu ako je zakasnio, a nije se javio na telefon.“)
|
Ne umanjujemo problem.
(„Dogovor je bio da dođeš do 22.00h. Sada je 23.30h, a nisi se javljao.“)
|
|
Kritikujemo ličnost, a ne ponašanje.
(„Ti si neodgovoran!“)
|
Kritikujemo ponašanje, a ne ličnost.
(„To što si uradio je neodgovorno“)
|
|
Izražavamo ponižavanje.
(„Nikad od tebe ništa normalno neće biti!“)
|
Izražavamo očekivanja bez ponižavanja.
(„Očekujem da se javiš kada kasniš.“)
|
|
Nema prostora za dijalog.
(„Biće kako ja kažem.“)
|
Otvaramo prostor za dijalog.
(„Vidim da domaći nije urađen. Šta se desilo?“)
|
|
Nema jasnih granica, napadamo.
(„Ti uvek radiš šta hoćeš i misliš samo na sebe!“)
|
Postavljamo jasne granice bez napada.
(“Važno mi je da poštuješ dogovor.“)
|
|
Pomažemo i kada pomoć nije tražena ili dogovorena.
(„Ja ću razgovarati sa nastavnikom umesto tebe.“)
|
Pomažemo ali ne preuzimamo odgovornost.
(„Tu sam ako ti treba pomoć.“)
|
|
Nismo usmereni na rešenje.
(„Uvek ista priča sa tobom, ništa se ne menja.“)
|
Usmereni smo na rešenje.
(„Hajde da vidimo kako možeš da organizuješ vreme da stigneš da uradiš i domaći i da se igraš.“)
|
|
Nema validacije autonomije.
(„Nema šta da se igraš kad moraš da učiš.“)
|
Validiramo potrebu za autonomijom.
(„Razumem da ti je bilo zabavnije da se igraš, ali dogovor je bio da se prvo uradi domaći.“)
|
|
Preplavljeni smo emocijama.
(„To je potpuno neodgovorno! Kako te nije sramota! Uopšte ne misliš svojom glavom! Dokle više da trpim tvoje ponašanje!“)
|
Jasno pokazujemo emocije bez preplavljivanja.
(„Bio sam zabrinut i uznemiren što se nisi javio. Brinuo sam za tebe.“)
|
|
Optužujemo i ponižavamo a ne podstičemo odgovornost.
(„Kako si mogao to da uradiš? Stvarno si me razočarao, uvek sve upropastiš.“)
|
Podstičemo odgovornost naspram optuživanja, krivice i poniženja.
(“Greške su u redu, ali očekujem da budeš iskren.“)
|
|
Ne preuzimamo odgovornost.
(„Nastavnica je dala teške zadatke, nije se to moglo uraditi.“)
|
Preuzimamo odgovornost.
(„Razmisliću kako to mogu da popravim.“)
|
|
Optužujemo, koristeći „TI-poruke“.
(„Ti me uvek lažeš! Nikad tako nećeš uspeti u životu!“)
|
Koristimo neoptužujuće poruke.
(„Primetila sam da mi nisi rekao za ocenu iz matematike. Volela bih da ubuduće razgovaramo i o takvim stvarima, jer mi je važno da znam šta se dešava u školi i da mogu da ti pomognem ako je potrebno.“)
|
|
Govorimo iz stava „Ja sam ok-ti nisi ok“.
„Kako uopšte možeš tako da se ponašaš? Ja nikad ne bih tako nešto uradio.“
Govorimo iz stava „Ja nisam ok-ti si ok“.
(„U pravu si, ja sam kriv što se ne organizujem bolje.“)
|
Govorimo iz stava „Ja sam ok i ti si ok“.
(„Vidim da ti misliš da je to u redu. Ja se sa tim ne slažem, ali mi je važno da čujem kako ti to vidiš.“)
|