Kada ljudi čuju „veštačka inteligencija u školama“, često pomisle na brže ocenjivanje ili automatski generisane radne listove. Ja vidim nešto sasvim drugačije. U školi Oberschule Ofenerdiek, gde predajem likovno, muziku, nemački i biologiju i radim kao savetnica, svakodnevno vidim koliko bi AI mogao da učini da nam pomogne da zaista razumemo i podržimo naše učenike.
Moj rad – i u školi i kao kreativni i trauma terapeut – stalno me podseća da deci nisu potrebni samo hrana, sigurnost i topla učionica. Potrebni su im i osećaj pripadnosti, kompetentnosti i autonomije kako bi se zdravo razvijala. Kada ove psihološke potrebe nisu zadovoljene – zbog porodičnih kriza, mentalnih poteškoća, trauma ili neprepoznatih razvojnih i obrazovnih izazova – to se u školi često manifestuje kao agresija, povlačenje, nezainteresovanost, izostanci, anksioznost ili gubitak motivacije. Iza svakog „problematičnog“ učenika kog sretnem stoji neispunjena potreba i priča koja još nije saslušana.
Za mene je EduAId prilika da ponovo promislimo kako uz pomoć AI možemo odgovoriti na te priče. Jedna od mojih ključnih ideja jeste stvaranje regionalnog centra kompetencija za sve koji rade sa decom i mladima u školama. U takvom centru AI bi mogao da pomogne prikupljanjem slučajeva, njihovom anonimizacijom i prepoznavanjem obrazaca među školama: šta pomaže učenicima sa ADHD-om da ostanu fokusirani, koje strukture podržavaju učenike iz autističnog spektra, kako trauma utiče na ponašanje u učionici. Takva zajednička baza znanja ne bi zamenila profesionalni sud nastavnika, ali bi im pružila bogatiji i na podacima zasnovan uvid.
Istovremeno verujem u značaj redovnog stručnog usavršavanja nastavnika. Tu bi AI mogao da prikuplja najnovija istraživanja o mentalnom zdravlju, razvojnim i poremećajima vezanosti i predlaže prilagođene programe obuke u skladu sa potrebama konkretne škole. Umesto da svaki nastavnik samostalno traži informacije, mogli bismo imati AI-podržane radionice, simulacije i studije slučaja koje se direktno odnose na svakodnevne izazove: učenika koji iznenada prestane da dolazi u školu, tihog učenika koji nikad ne govori ili tinejdžera čiji bes ispunjava učionicu.
U sopstvenoj praksi vidim veliki potencijal u upitnicima za učenike uz podršku AI. Deca i mladi mogli bi sopstvenim rečima i tempom opisati kako se osećaju u školi, šta ih opterećuje, kada se osećaju sigurno, a kada nevidljivo. AI bi pomogao u analizi i vizualizaciji tih odgovora kako bismo ja, kolege i rukovodstvo škole videli više od ocena i evidencije prisustva — videli bismo emocionalnu klimu, rane znakove problema, ali i skrivene snage. Takav uvid omogućava nam da prilagodimo pristup pre nego što poteškoće eskaliraju.
Još jedna ideja koja mi je posebno bliska jeste razvoj AI simulacija koje podstiču empatiju. Zamislite kratka interaktivna iskustva u kojima kolege i učenici mogu nakratko „stati u cipele“ osobe koja živi sa slepilom, autizmom, anksioznošću, traumom ili senzornim preopterećenjem. Uz vođstvo AI, takve simulacije mogu pomoći da se oseti, a ne samo razume, zašto neki učenik izbegava kontakt očima, burno reaguje na buku ili deluje „lenjo“, a zapravo je preplavljen stimulusima. Takva promena perspektive često je prvi korak ka promeni pristupa u nastavi i podršci učenicima.
EduAId takođe otvara kreativni prostor u svakodnevnoj nastavi. Uz pomoć AI mogu efikasnije kreirati diferencirane nastavne materijale za učenike sa disleksijom, diskalkulijom, ADHD-om, autizmom ili migracionim iskustvom. Umesto da kasno uveče pripremam više verzija zadataka, mogu ih stvarati uz pomoć AI alata i zatim prilagoditi svojim stručnim znanjem. Tako mi ostaje više energije za ono što smatram najvažnijim – izgradnju stvarnih i poverljivih odnosa sa učenicima. Istovremeno, AI nam pomaže da promislimo i samo okruženje učenja – od mirnih kutaka za anksiozne učenike do aktivnih opcija za one kojima je teško da mirno sede.
Vidim i veliki potencijal u AI-podržanoj razmeni iskustava među školama. U okviru projekta EduAId škole bi mogle da dele anonimna iskustva putem inteligentnih upitnika: šta funkcioniše, gde nailazimo na poteškoće, koje male intervencije donose velike rezultate. AI bi grupisao i isticao ponavljajuće teme – na primer kako škole podržavaju učenike sa migracionim iskustvom ili kako smanjuju stres tokom ispita – i vraćao te uvide nazad u obuke i razvoj školskih praksi.
Sve ove ideje pokreće jedno uverenje: deca i mladi sa različitim potrebama ne bi trebalo da se menjaju kako bi se uklopili u sistem. Mi moramo da osmislimo obrazovno okruženje koje bolje razume njihove potrebe. Ako se koristi kreativno i odgovorno, veštačka inteligencija nikada neće zameniti ljudske odnose koje gradim sa učenicima, ali može pomoći meni i mnogim drugim evropskim nastavnicima da vide više, razumeju više i odgovore sa više empatije. EduAId za mene nije način da nastava postane efikasnija; to je način da škole postanu humanije uz podršku inteligentnih alata.
autorka: Petra Stehr, Oberschule Ofenerdiek