Kada razmišljam o mom životu do sada, o svim važnim događajima koji su mi se dešavali, zaključujem da je sve bilo nekako očekivano. Posle završene osnove škole usledila je srednja, nakon čega i fakultet i sve nekako u roku i odličnim uspehom. Zaposlenje, tada još uvek ne u struci, udaja, kuća, jedno dete, drugo dete, stažiranje, posao koji volim najviše od svega… Moram da priznam da mi sve ovo nekako deluje „štreberski“, koliko god se opirala. Pored porodice i posla ono što veoma volim da radim je da putujem. I putovanja su se nizala, opet očekivano.
A onda, jednoga dana, sasvim neočekivano, saznala sam da ću po treći put postati majka. Zaokupljena obavezama vezanim za porodicu i posao nisam bila spremna za takve vesti. Možda po prvi put u životu dešavalo se nešto na šta nisam računala. E, „štreberu“ hajde sada da te vidim! Kako samo to naš narod lepo kaže, našla sam se u nebranom grožđu. Priznajem, osećaj nije bio ni malo prijatan. Neko, a taj neko sam ja, koja sam sve do sada obavljala po nekom očekivanom sledu, sada sam bila suočena sa nečim neočekivanim. Ni kao sasvim malu nisu mogli da me prevare da se deca kupuju u samoposluzi, ili da ih donose rode, pa tako nisam mogla na kasi da vratim prodavačici artikal niti da rodi kažem da produži nekoliko kuća dalje u kom god hoće pravcu. Porodica je vest primila sa velikom radošću i to nije bila nikakva prepreka, ali posao. Šta ću sa školom, mojim đacima, a naročito sa mojim maturantima? Prestala sam davno da smatram odlazak na posao obavezom, već čistim zadovoljstvom, sem kada na red dođe ispitivanje. I, šta ću sada? Od deteta ne odustajem, ne postoji razlog na ovom svetu zbog kog bi se odrekla tog nedužnog bića. Ali kako sve da uklopim, a da nikoga ne oštetim. Usledili su silni odlasci kod lekara, saveti da prestanem da radim jer je sezona virusa, a u školi sam njima posebno izložena. Ne, nisam odustajala, niti ću! Više vitamina, manje stresa, luftiranje prostorija i rešena da se ne držim sa kliconošama dok su bolesni do sada je urodilo plodom. Tako ću i u buduće. Nadam se da ću uspeti da radim do kraja ove školske godine, ispratim moje maturante kako dolikuje i završim započeto u ostalim razredima. Od svega do sada, propustila sam samo odlazak na ekskurziju, jeste mi žao, ali su moji đaci, moji maturanti, više gledali kroz objektiv kako bi zabeležili što više trenutaka koje nisam ovaj put proživela sa njima.
Gledam lica dece naše škole, gledam lica mojih devojčica i shvatam da na svetu ni jedno dete nije suvišno. Zahvalna sam životu što mi je dao priliku da stvorim još jedno biće koje će krasiti moju svakodnevicu i radujem se svemu što me očekuje. Dve godine će brzo proći, dve godine čistog zadovoljstva koje ću provesti sa mojom porodicom, a zatim ću moju sreću nadograditi povratkom na posao. Rodo, čekamo te sa nestrpljenjem! Spremamo ti toplu dobrodošlicu!
Jelena Stojšić, profesor srpskog jezika i književnosti