Marina Vindžanović - istorija

Slika govori više od hiljadu reči, a film …

Kasno poslepodne, 6. čas, ulazim u učionicu prepunu đaka u osnovnoj školi  (njih ravno 40 ukoliko su svi na broju). Nastavna sredstva: kreda i tabla. Poželim u tom momentu da im pružim mnogo više od puke naracije jer to svakako zaslužuju. To su deca 21. veka, uveliko upoznata sa informacionim tehnologijama, više vizuelni nego auditivni tipovi i nekako je nepravedno prema njima što škola nema sredstava da uvede projektore i računare u svaku učionicu. Odlučna u svojoj nameri da obogatim čas gledanjem dokumentarnog filma, donosim svoj lap-top i pokušavam da ga priključim na jedini postojeći školski projektor. Učenici su oduševljeni i samom idejom da će čas biti malo drugačiji od uobičajenog, pa mi priskaču u pomoć i pričvršćuju belo platno na zelenu tablu. Učionica nema zavesa, a napolju nije dovoljno mračno za našu željenu filmsku projekciju. Improvizujemo zatamnjenje korišćenjem svih raspoloživih jakni i uspevamo da napravimo odgovarajuću atmosferu. Na žalost, zvučnici su neispravni pa nema tona, a već smo izgubili pola časa na pripreme. Osećam razočarenje kod pojedinih učenika, dok neki i dalje pokušavaju da prate sliku bez zvuka i protumače ono što vide na platnu. Odlazim kući sa jednom jedinom mišlju: Volela bih kada bi postojala škola u kojoj su računari i projektori u svakom momentu dostupni svim nastavnicima na svim predmetima i u svim učionicama. Škola bi tada bila mnogo srećnije mesto za sve njene aktere, a časovi bi proticali brzo, neosetno i lako.

Nekoliko godina kasnije situacija se u pojedinim školama znatno promenila. Mnoge od njih dobijaju digitalne učionice i moj utopijski san o idealno opremljenoj školi se počeo ostvarivati.

Još uvek se sećam situacije kada sam prvi put ušla u učionicu Računarske Gimnazije Smart. Tadašnji direktor je pričao o kamerama i o odgovornostima učenika i pre svega nastavnika da se trude da svaki čas bude kvalitetan. A ja sam samo gledala u računar koji se nalazio za katedrom i projektor koji je štrčao sa plafona, namešten i usmeren ka smart-tabli, spreman za upotrebu u roku od nekoliko sekundi. U glavi su mi se počeli vrzmati planovi u vezi sa časovima koje ću da održim, uz čestu upotrebu filma kao nastavnog sredstva. Naučno je utemeljeno da se pamćenje na času poboljšava ako se u predavanje uključi i emocionalna komponenta, a šta može bolje da izazove emociju kod učenika od adekvatno odabranog video materijala? Od pregršt stvari koje sam tada mogla da izgovorim, rekla sam samo:,,Oduševljena sam učionicom.”