Marina Vindžanović - istorija

PRIMENA DALIJA

 

Čitajući program predstojeće ekskurzije zapala mi je za oko fakultativna poseta Muzeju Salvadora Dalija. U pitanju je zaista svestran umetnik, majstor nadrealizma, čija dela ne prestaju da intrigiraju javnost. Zavolela sam ga najpre preko njegovih slika, vrlo neobičnih i nadasve domišljatih, a zatim i čitajući knjigu ,,Ja sam genije” – dramaturški provokativnu i izuzetno duhovitu, poput mnogih dela Umberta Eka. Iako nisam, poput Dalija, ekscentrik po prirodi, lako se poistovećujem sa njegovim neobičnim tumačenjima sveta i života. Jer život zaista i jeste ,,aspiracija, respiracija i ekspiracija”, a naša ,,moć da se svime okoristimo – beskonačna je”. Dalijeve poruke bi mogle biti inspirativne i za naše učenike, koji neretko imaju problem sa koncetracijom, jer je za njega istinski slikar onaj koji je kadar da ,,strpljivo precrtava krušku čak i usred meteža neke pljačke”. Za one maštovitije učenike zanimljiva je njegova konstatacija: ,,Volim da čitam samo ono što ne razumem. Kad ne razumem, mogu da izmišljam svakojaka tumačenja.” Ovo, naravno ne može da se primeni na istorijsku nauku, koja prevashodno barata sa činjenicama, ali svakako može poslužiti pri pisanju sastava iz srpskog jezika ali samo ako je slobodna tema u pitanju. Pogrešno postavljene teme iz lektire poput one iz moje srednje škole: ,, O čemu razmišljam dok čitam Molijerovog Tvrdicu” mogle bi učenike odvesti na stranputicu, navodeći ih da opisuju sve ono što im se vrzma po glavi, a nije u vezi sa navedenim delom jer ga pod a) nisu pročitali, pod b) nisu pročitali do kraja, pod c) nisu razumeli ili pod d) nije im bilo dovoljno inspirativno da o njemu napišu sastav. A zamislite samo sastav koji bi trebalo da protumači sledeću Dalijevu sliku? Kladim se da bi, ukoliko ne bi bilo prepisivanja, svaki učenik mogao da izmašta sopstvenu verziju prikaza događaja ili stanja, u skladu sa svojim ,,aspiracijama”.