Zanimljivosti

Posle napornog radnog dana

Posle napornog radnog dana, posle zaključivanja ocena, lepo je sedeti u omiljenom kafiću, u omiljenom društvu i voditi razgovore na razne teme. Sede tu i mašinski inženjer i psiholog i veterinarski tehničar i automehaničar i ja, profesor matematike. Svako prepričava dogodovštine sa svog posla a ja posebno, jer je kraj polugodišta, zaključuju se ocene, dolazi raspust, odmor… Kako mi je lepo… Razgovor mojih prijatelja i mene prati muzika, plej-lista sastavljena od hitova šezdesetih godina, dakle Bitlsi, Stonsi, Kridensi, Sajmon i Garfankl…

Na trenutak moja misao je odlutala, negde u ’94, ’95, kada sam bio sedmi ili osmi razred i kada sam prvi put na gramofonu pustio ploču Rolingstonsa. Ploču koju je još moja majka kupila u mladosti. Tada sam išao na časove gitare i maštao o tome da postanem, logično, poznati gitarista. Naravno, oduvek sam voleo matematiku, znao sam da ću upisati prirodno-matematički smer u gimnaziji, tu nije bilo spora, ali gitara je gitara, muzika je muzika, Stonsi su Stonsi. Ponovo učestvujem u razgovoru. Neko je pomenuo kako je bio na Festivalu uličnih svirača. Klimam glavom, pokazujem sagovornicima da sam tu, ali u mojoj glavi ponovo flešbek: Drugar i ja sviramo u centru sedeći na onim starim klupama bez naslona, poređanim u obliku šestougla, sviramo za novac… Zaradismo na kraju za bioskop.

Ne znam zašto, ali setio sam se toga. Ono što je prednost profesorskog posla jeste to što ste uvek sa mladima. Znate sve, šta vole, šta slušaju, koje emisije, serije gledaju, nekako ste uvek u toku. I to je super. Ali, takođe, nekada upravo takvo okruženje probudi u vama melanholiju. I to je ono što me je uhvatilo ovoga trenutka. Sedim sa prijateljima u kafiću, pijem čaj, toplo je (napolju je baš hladno), i eto, na trenutke se setim, tako, nečega, lepog…