Predavati biologiju u računarskom smeru u gimnaziji nekada predstavlja poduhvat. Neki (oni malo lenji) učenici se pitaju šta će to njima, biologija im je teška, nepotrebna, ja još teži „tip“, jer tražim dlaku u jajetu, ili kako to oni percipiraju stvari- treba im pedeset strana za dvojku… Svakome je svoja muka najteža! Na sve to, biologiju dobijaju tek u trećem razredu, što znači da su i ono malo od predmeta iz osnovne škole odavno zaboravili. Sve u svemu, nekada imam utisak da kada bi đaci mogli uticati na izbor predmeta, u Nastavnom planu bi uz veliki odmor ostalo još samo fizičko (i to samo za neke od njih). Ali, treba shvatiti da su učenici, iako u tom periodu već punoletni, još uvek deca u telu odraslih osoba, pa svaka obaveza, a posebno ona koja im na prvi pogled nije interesantna deluje opterećujuće. Na svu sreću, da bi se nešto naučilo nije dovoljan samo taj prvi pogled, nego i drugi, treći, četvrti… koliko tražiš, toliko dobiješ. I tako, „ratujemo“ mi jedno polugodište, dok ne shvatimo gde smo: ja, da treba da im pružim sve ono najbolje što mogu i znam, a da zauzvrat očekujem od njih znanje, a oni da, makar i zbog proseka, moraju učiti biologiju. A onda, posle jedne godine upoznavanja, isti ti đaci postaju maturanti. Četvrti su razred i baš kada bi čovek pomislio da ih u tom momentu ne zanima ništa osim prijemnog ispita, oni nas sve iznenade. Iako je većina njih zainteresovana za tehničke nauke i informacione tehnologije, nađe se tu mesta i za biologiju. I to takvog mesta da čovek ne može ni da pretpostavi da su to isti oni učenici od prošle školske godine. Kao da im je trebala ta jedna godina da se zagreju i postignu „radnu temperaturu“, pa da o biologiji pričamo na jedan posve drugačiji način. A ta priča nas neretko odvede i izvan okvira gradiva, pa se diskusija povede na neke njima interesantne teme koje prevazilaze znanja učenika gimnazije. Raspravljamo o genetski modifikovanim organizmima, o kloniranju, nasleđivanju osobina i oboljenja, o nastanku života, o evoluciji, pa zašto ovo, pa kako ono, da li je moguće ili nije moguće… A tek kada se neko od unapred deklarisanih IT stručnjaka u odeljenju opredeli za poljoprivredni ili medicinski fakultet, onda mnogima postane jasno da smer računarske gimnazije nije samo naziv u nastavnom planu i programu, već realnost koja učenicima omogućuje da se opredele za mnoge druge oblasti. Ako se neko u prvom delu teksta možda i zapitao zašto se radi ovaj posao, odgovor je upravo tu pred vama. Radi se zbog onih koji slušaju na času, zbog onih koji postavljaju pitanja, zbog onih koji očekuju odgovor, zbog onih koji žele da nauče, zbog onih koji hoće da studiraju. Radi se zbog njih, zbog učenika koji znaju da budu nepažljivi, ali i da pričine ogromno zadovoljstvo.
