Đorđe Tovjanin - Primena računara

Isplatilo se!

Pred početak godine sam se brinuo kako ću se snaći u ulozi predavača, ali možda još više kako će me deca prihvatiti.

Svi moji strahovi su se relativno brzo raspršili. A za to su možda i najviše zaslužni prvaci. Te iskrene i vedre oči, uglavnom pune radoznalosti i želje da nauče nešto novo i interesantno. Dobro, možda je bolje reći da čuju nešto novo i interesantno, jer deci je ipak sve interesantnije od čitanja i učenja i onoga što se „mora“.

Međutim brzo je došlo do onoga što se mora. Brzo su stigli kontrolni. Neki uopšte nisu bili spremni, neki su bili previše samouvereni u svoje sposobnosti da zapamte i nauče dovoljno samo na času, a neki jednostavno nisu imali sreće. I posle kontrolnog sam bio dosta razočaran. Zašto nisu učili? Zar im dobra ocena nije dovoljna motivacija? Zar ih nije briga kakav će uspeh imati? Da li sam mogao više da učinim? Da li sam mogao više da ih motivišem da uče i da se pripreme?

Naravno bilo je i onih koji su učili i koji su dobro uradili. Ipak nisu oni bili ti koji su mi dali podstreka da se trudim još više. Ne, to su bili oni koji su bili razočarani i besni na sebe što nisu dobili bolju ocenu. Što nisu bolje uradili kontrolni, što se nisu bolje spremili.

Međutim najveću satisfakciju mi je doneo događaj kada su deca popravljala ocene sa kontrolnog. I to od dece koja su spadala u grupu onih koji se nisu dovoljno dobro ili uopšte pripremili za kontrolni. Kada su dobijali pregledane radove. Taj izraz sreće, što su uspeli da dobiju 5 i to iskreno oduševljenje koje bi im ozarilo lice, ispunilo oči i potpuno ih obuzelo toliko da im ništa drugo u tim trenucima nije delovalo bitno i važno. I kada bi okrećući se i vraćajući se na mesto promrmljali: „Isplatilo se!“.