Ivana Ursić - psiholog

Imam nešto važno da vam kažem…

5. mart 2015, pola sata posle ponoći.
Na trećem papiru, po šesti put, počinjem da pišem ovaj tekst. Nikako nisam zadovoljna svojim počecima. Misli mi suviše brzo prolaze kroz glavu. Mnogo je lepih stvari koje bih da podelim sa vama i mnogo sumnje da neću uspeti da dočaram o kome vam pišem. Pustiću, zato, misli da se ređaju nepovezanim redom…

Pišem vam, zapravo, o ljudima. Ne, to nisu obični ljudi – samo ljudi. To su velika bića o kojima treba da se piše:
Jer su njihove misli čiste.
Jer su njihova dela nesebična.
Jer je njihova volja jaka, a želja da vas usreće nesaglediva.
Jer su njihovi postupci suptilni i skromni.
Jer su vam beskrajno dragi i mili.
Jer vas nikad neće istinski napustiti, a još manje razočarati ili izneveriti.
Jer uvek možete da računate na njih.
Jer su im namere čiste, a duša čista, dečija.
Jer su vam snaga za nova sutra.
Oni zaslužuju da se o njima misli. Da se o njima govori. Da se njima radujete…
Oni su mlada bića, uzorni građani i nekadašnji naši učenici. Oni vas ne zaboravljaju ni sada, kada su uspešni studenti. Oni vas ne brišu iz sećanja i dalje vam pune srca snagom i toplinom. Oni ne zaboravljaju vaše rođendane i uspeju da vas rasplaču od sreće. Oni imaju zarazan osmeh i ogromno srce.
Oni su inspiracija, moja nova snaga i razlog što sam neizmerno ponosna na njih.
Među našim đacima (sadašnjim i bivšim), dosta je onih koji bi mogli da se prepoznaju u njima. A ako ste to baš vi, biće dovoljno da se nasmešite

Za sada nema komentara

Ostavite odgovor