Zanimljivosti

EKSKURZIJA

Nadam se da nisam dosadan čitaocima mog bloga. Naime, već nekoliko puta pisao sam o svojoj mladosti, o danima kada sam išao u osnovnu i srednju školu. Ali kada ste okruženi mladima, tj. u situaciji da prepoznajete sebe i drugove sa kojima ste rasli i sazrevali u đacima kojima predajete, u odnosima koji postoje među njima, složiće se svi da je to stalno, naravno i nostalgično, vraćanje u prošlost, naravno ne tako daleku – neizbežno.

 

Reč je o jednoj ekskurziji. Dakle, već sam spomenuo da sam svirao gitaru. Oni koji sviraju gitaru znaju da njihova sposobnost, manja ili veća, svejedno, prvi put dobija potvrdu na ekskurzijama. U šaragama. Svira se Riblja čorba (Dva dinara druže ili ništa!), Bijelo dugme, Bajaga, Čolić… Naravno, sve se zasniva na najjednostavnije odsviranim akordima, jer većina gitaroša u tim godinama i nije sposobna za nešto složeniju svirku. Stoga, muzičari takav vid sviranja, zasnovan dakle na osnovnim akordima, bez ikakvih finesa, zovu ekskurzija. Ma to je lako za sviranje, to je ekskurzija! – često umeju da kažu.

E pa, tamo negde ’96, ’97, na ekskurziji u Budimpešti i ja sam svirao. Sećam se da su me drugari iz odeljenja jedva nagovorili da ponesem gitaru. Nisam bio od onih koji bi samoinicijativno to uradili, bilo mi je nekako neprijatno, imao sam tremu, pitao sam se kako će društvo reagovati na moju izvedbu, kao da treba da nastupim u Velikoj dvorani Spensa!

 

Kako je prošla svirka, kako je bila prihvaćena u autobusu i po sobama u hotelu – pravo da vam kažem i ne sećam se. Ali, sećam se osećaja koji sam imao kad sam došao kući, ušao u svoju sobu i odložio gitaru. A sećam se i prvog dana škole posle ekskurzije i pozdravljanja i tapšanja po ramenu po hodnicima gimnazije. Da, da, to se ne zaboravlja. Kao ni hvatovi na gitari.

 

 

 

Daniel Ćolak