Ivana Zelić - psiholog pripravnik

Dobar si psiholog kad…

Nedavno sam čitala članak u kojem se govori da je porodica bila i ostala najvažnija škola života, u kojoj dete stiče svoja znanja i veštine. Porodica je temeljna a u isto vreme i promenljiva društvena grupa čak i onda kada odnosi u porodici nisu idealni, ona je i tada veoma moćna i jedna od najsnažnijih vaspitnih sredina.

Često se trudimo da budemo detetova druga porodica, okruženje gde se sigurno i srećno oseća. I mislim da u tome uspevamo. Ne tako retko naši učenici dolaze sa nama da dele svoje uspehe, neuspehe, ljubavi, dobre ocene, sukobe, sitne radosti. Kroz sve te njihove priče osećamo se uspešni, osećamo se kao deo tima koji je sve jači i stabilniji. Koliko je lepo biti psiholog ove škole? Znamo samo mi. Koliko je nekada teško kada našu kancelariju preplave suze, mnogo je lep osećaj kada se nižu uspesi nakon tih suza. Pozitivne stvari ponište sve one ružne i prevlada nas osećaj sreće, one istinske da smo nekome pomogli. Jedno detetovo hvala, iskren osmeh, svaki pozitivni pomak, je sasvim dovoljan da znamo da smo na pravom putu.

Uvek se provlači pitanje: „Dobar si psiholog kad…?“ Šta bi rekla deca?

Deca bi rekla da je to osoba koja ih prihvata, brine o njima, osoba kojoj mogu da se obrate i koja će naći vremena da ih sasluša. Psiholog je prostor sigurnosti i poverenja. Mesto na kome lakše podnose svoje brige. Psiholog je osoba koja im donosi osmeh, a briše suze, smanjuje im strahove, pruža podršku, deli sa njima radosti i tajne. Nekad je dovoljna samo jedna reč ili pogled da znaju da smo tu. Kancelarija nam je puna sreće i zadovoljstva, tako da je dovoljno reći… divno je biti psiholog.

 

 

Skip to toolbar