„ALEKSIN ČAS“
Četvrtkom, drugi čas u drugom razredu, spremam se za nastavu psihologije. Po planu nam je bila nastavna jedinica: Instrumentalno učenje. Ulazim, upisujem čas, i posle redovne mini-provere, učenici pitaju: „Nastavnice, jeste li sinoć gledali drugi deo emisije ’Život priča’“? Nakon mog potvrdnog odgovora, dočekala me je bujica pitanja i poziv na razmenu mišljenja. Tema je bila vršnjačko nasilje i dečak Aleksa (sada već mnogo poznatiji po potencijalnom Aleksinom zakonu) koji je, zbog vršnjačkog nasilja počinio samoubistvo u maju mesecu 2011. godine.
Čitava emisija, tema, kao i priča Aleksinih roditelja dotakla je sve učenike i pokrenula na razmišljanja i diskusiju. Sa velikom nevericom, čuđenjem, razočarenjem i gnevom propraćena je većina komentara i postupaka ljudi sa kojima su se Aleksa i njegovi roditelji susretali svakog dana. Brojna pitanja i odgovori zavijeni u nevericu: Zašto se nisu obratili odeljenskom starešini? Da, obratili su se. Zašto se nisu obratili psihologu škole ili direktoru? Da, obraćali su se. Zašto nisu zatražili pomoć od školskog policajca. Jesu, više puta.
Učenici su, zatim, spontano krenuli da daju predloge kako postupiti u takvoj situaciji iz različitih uloga. Šta može da uradi odeljenski starešina, osim da kaže: „Rešiće se!“ Šta mogu da urade pedagozi, psiholozi i direktori škola osim da okreću glavu. Šta može da uradi obezbeđenje, osim da potapše po ramenu. Šta mogu da urade roditelji žrtava, osim da veruju školi. I šta možemo da uradimo mi, vršnjaci, osim da pasivno prihvatamo i odobravamo nasilje oko nas.
Zatim se javio jedan učenik. Podelio sa nama svoje iskustvo nasilja u osnovnoj školi i svega što je preživeo; kako je nasilje počelo, kako se nastavljalo, koliko je dugo trajalo, šta je preživljavao i na koji se način, konačno, zaustavilo.
A onda je usledio i zaključak: Osuda sistema, osuda za sve nastavnike i zaposlene u školi koju je pohađao Aleksa, osuda za nasilnike i sve one koji su im u tome pružali podršku, osuda za Aleksine roditelje koji su slepo verovali školi i sistemi i nisu pokretali krivičnu prijavu protiv nasilnika i njihovih roditelja.
I nakon zaboravljene inicijative za uvođenje „Aleksinog časa“, na kojem bi se podizala svest učenika o nasilju, mi smo ga, sasvim spontano, održali i istovremeno dali svoj doprinos inicijativi za uvođenje „Aleksinog zakona“ koji bi u zakonske okvire smestio borbu protiv vršnjačkog nasilja.