Đorđe Tovjanin - Primena računara

A šta li sada rade klinci?

I tako smo se približili kraju ove 2016. godine. Umetnici i glumci u svetu ga iščekuju možda i najviše. Verovatno će im prve reči u prvim sekundama Nove 2017. Godine biti: „Još sam živ“! Nažalost napustilo nas je puno glumaca i pevača koje smo voleli i koji su nam obeležili neke trenutke ili čak i delove života.

Pevači uz čiju muziku smo prvi put plesali sa devojkom, prvi put poljubili devojku ili tugovali kada bi ostali bez nje… Pevači čije pesme smo pokušavali da naučimo da sviramo na gitari i da pevamo, da bi smo zadivili neku novu devojku…

Glumci koji su nam sa filmovima u kojima su glumili otvorili neke nove vidike i dočarali neke nove svetove. Glumci uz čije likove smo se smejali i plakali i čije smo reči iz filmova često pominjali u stvarnom životu…

Naravno kao što ni ta, uvek iščekivana i slavljena, Nova Godina nikada ne bude onoliko dobra koliko smo se nadali, tako ni ova Stara, koja je na izmaku, nije bila tako loša… Čak naprotiv! No, bolje da ne pričam suviše i da kucnem u drvo da je ne ureknem. Ipak je ostalo još par dana do kraja…

Naravno, taj kraj godine je svima uvek jedna velika „frka i trka“, koja je meni bila začinjena i sa Svetim Nikolom, Božićem, nekoliko meni važnih rođendana i na kraju naravno pripremama za Doček Nove Godine. Uz sve to tu su i dragi prijatelji iz beloga sveta, s kojima se, silom prilika, jako retko viđamo, a koji često u ovo doba dođu kući u Novi Sad i s kojima ne možemo da propustimo susret.

Sve su to lepe stvari koje ne smemo i ne želimo da propustimo, ali koje nas uz pripreme za Doček toliko okupiraju da skoro i ne stižemo misliti o nečemu drugom. Bilo bi nam dobro krenuti sa kićenjem jelke negde u novembru, ali nažalost, jelka ne može toliko dugo da izdrži u toploj sobi.

U ovo doba godine se nikada ne može reći da sve ide kao po loju, ali stari Marfi se naravno pobrinuo da baci još koji par klipova u točkove, tj. u mom slučaju motor automobila. I tako sam zatekao sebe noću na Fruškoj Gori, dvadesetak kilometara od prvih kuća, na hladnoći i hladnom vetru, gledajući u motor pokvarenih kola i pitajući se za što mi je trebalo da se ove božićne večeri nađem tu i kada će mi stići drugar sa šlepom (Milane, hvala ti puno na nesebičnoj pomoći). I naravno pošto ionako ne znam šta i gde pre, već računajući unapred kako ću sve stići na vreme bez kola i kako šta da organizujem jer će kola sigurno biti par dana kod majstora.

Međutim uz sve to misli ipak odlaze na neku drugu stranu: „A šta sada rade učenici? Iščekuju li i oni doček?“.

Sretni Vam praznici svima… 🙂

 

Đorđe Tovjanin

Profesor informatičke grupe predmeta

Skip to toolbar