Sanja Đukić - srpski jezik i književnost

Najbolji rođendan ikad – zahvaljujući mojim đacima

 

‒ Sanja, da li ti sad ideš kod II2?

Klimam glavom.

‒ Molim te sačekaj samo dva minuta da ja nešto sa njima… ‒ nastavlja Ivana i izlazi iz zbornice.

Pomislim šta li bi sad moglo biti, ali onda shvatim da je sasvim moguće da je nešto poverljivo (jer oni sa Ivanom ipak imaju poseban odnos) i ta misao me brzo napušta. Smenjuje je ona koja govori da je danas petak, potom ona koja me podseća šta sve tokom vikenda treba da pripremim povodom svog rođendana koji je sledeće nedelje.

U tom razmišljanju prekida me ponovo Ivanin glas koji mi kaže da mogu na svoj čas.

Uzimam dnevnik, idem u učionicu (ni ne primećujem Ivanin sumnjivi omeh koji joj igra na usnama), otvaram vrata kad tamo – moji dragi đaci stoje svi do jednog na svojim mestima, a osmesi im od uva do uva.

A onda, sasvim neočekivano za to jutro, počinje učionicom da se ori pesma (istina malo promenjena jer su tek to jutro saznali da su požurili sa iznenađenjem)

U sredu nam je divan dan, našoj nastavnici rođendan

Hajde što je pesma lepo iznenađenje, nego su, zamislite samo, moji đaci bili toliko divni i pored svih svojih obaveza, potrudili se da pripreme mafine na koje su stavili, šta drugo, no svećice.

A onda i baloni na kraju pesme, a na tabli, velikim ćiriličnim slovima (ipak je namenjeno nastavnici srpskog):

Srećan rođendan, boss (zašto boss, to znamo samo II2 i ja).

Da je iznenađenje bilo na rođendan, bilo bi veliko, ovako ono je bilo još veće i još manje očekivano i kako onda da prenesem emocije koje su tad kovitlale na ovaj papir. Jasno vam je da je to nemoguće.

No, to ni nije sve!

Naredne nedelje, ponovo zbornica, ponovo Ivana i pitanje na odmoru da li mogu na kratko da dođem, još pre časa, kod maturanata.

A moji maturanti, slično kao i moja dečica u petak, svi stoje zajedno oko jednog stola i na moju pojavu započinju pesmu. Ne bi bila fora da su pripremili slatki poklon, pa su se oni ipak odlučili za čizburger picu na kojoj je, kako red nalaže, bila svećica.

I ovu, baš kao i one u II2, oduvala sam sa samo jednom željom – da moji đaci uvek budu ovako neopisivo divni, iako deca, ipak veliki ljudi. (I da imaju puno petica iz srpskog, naravno).

Nema smisla završiti, a ne spomenuti one moje đake, koji su mi što na času, što na odmorima, uputili najlepše rođendanske želje, hvala i njima – i oni su učestvovali u kreiranju najboljeg rođendana ikada.

Možda bi sada trebalo da napišem stotinu i jednu metaforu koja bi vam približila moje emocije tada, ali neću. Pomalo zato što ne verujem da bi, kakve god one bile, reči mogle da vam dočaraju moje osećaje, a pomalo zato što se plašim da bih prenošenjem na papir ono što sam doživela učinila običnijim, ogolila i uprljala.

Pokušajte samo da zamislite i uz malo sreće, moći ćete da nazrete kakav je osećaj sarađivati sa ovakvim đacima. I kolika je ljubav posredi.

P.S. Ako ste mislili da su kolege iz zbornice manje maštovite, prešli ste se. Istina, ova dva iznenađenja nisu mogli da nadmaše, ali su zato na originalan način napisali čestitku. Ona glasi otprilike ovako:

U školici našoj kulturu nam stvara,

diriguje čitankom, pogledom šamara.

Pritajeni tigar i skrivena ala,

njoj staješ na crtu, ako si budala.

Kad te mrko gleda, s puta joj se skloni,

možda jeste tiha, ali brdo roni.

Kerber, Scila i Haribda s njom se ne kače,

kad mu dosta svega, voz pod Sanju skače.

Sad već vidim, ne gine mi intenzivna nega,

voli te tvoj kolektiv, posebno kolega!           

 

(Znam da bi kolega voleo da ostane nepotpisan, pa ću ispuniti želju njegovoj skromnosti, ali pročačkajte malo po našim blogovima – lako ćete otkriti u kome čuči pisac.)

 

Do sledećeg čitanja, ostajte dobro, i učinite i vi nekoga srećnim!