Mirjana Krnić-Rakočević - filozofija

Тако је било лепо слушати вас

Баш је лепо знати разговарати

 

Још као мала, уживала сам слушајући старије док разговарају. Овде мислим на оне баш старије, наше баке и деке. Баке су ме увек одушевљавале својом величином и храброшћу коју су откривале присећајући се претрпљених патњи у данима рата, беде и сиромаштва. Наше баке, те јаке и велике жене које су интуитивно знале јако пуно, а понајвише научити своју децу правим вредностима – заједништву, марљивости, одговорности, скромности…Са друге стране, деке. Не знам шта ми је више пријало – господска смиреност у гласу коју имају само деке, или та узвишена, скоро дечија одушевљеност политичким или спортским актуелностима док се о њима разговара.

Елем, путујући неки дан у градском аутобусу, присуствовала сам дивном спонтаном разговору једне такве баке и једног таквог деке. Два потпуна странца, први пут су се у животу срела, али нису дозволили да 10-ак минута обичне градске вожње прође у празнини тишине међу непознатим људима. Нека баналност које се више тачно и не сећам (ако се не варам, радило се о некој критици данашње омладине која не уступа место старијима), прихваћена је оберучке као сасвим легитиман повод једном искреном и веома просвећеном разговору двоје културних, отворених и у живот и даље заљубљених старих људи. Знам да није лепо прислушкивати, али тон, емоција и начин на који су ово двоје дивних људи разговарали, претворили су цео аутобус (па и мене у њему) у једно велико ухо. Они су говорили о омладини, историји, култури, професији, браку, одговорности, љубави, новцу…, а ми смо слушали и са благим осмехом на лицу разговарали са њима, али онако, у себи. Они су размењивали своје искуствене и животне закључке, они су слушали једно друго, они су заједно тумачили свет који деле, остајући отворени за још хиљаду и једну могућу интерпретацију.

„Улешали сте ми дан“, „Тако је било лепо слушати вас“, речи су неколицине путника који су напуштали аутобус на својим станицама, а ја сам тај дан била и надахнута и озбиљно подстакнута да што више и што чешће „тако обичне“ тренутке тишине претварам у „не тако необичне“, али важне приче. Хвала овим дивним људима што су ме подсетили да човек човеку, било где, и било када, увек има шта лепо и значајно рећи.

Skip to toolbar