Blog nastavnika Mirjana Krnić-Rakočević - filozofija

Професија или мисија?

Природно је да на сваком послу човек пролази кроз разне фазе, препреке, тешкоће, кризе и изазове на којима развија и оштри своје вештине и способности, дефинише професионални идентитет и гради интегритет. Међутим, некако са стране гледајући, често изгледа како се рад у просвети од већине других послова разликује по томе што је он у целини, чак и теоријски, а не само у пракси, један велики изазов, који не само што није лак, већ често изгледа претежак, можда чак и немогућ, нереалан, у односу на могућности достизања зацртаних циљева и очекиваних исхода. На крају крајева, како се уопште може установити, како се може измерити да ли је професор добро урадио свој посао? И шта је уопште суштина тог посла? Преношење знања, учење учењу, оспособљавање ученика за рад, морално васпитање, развој талената и вештина,.. ?

Да, да, све то, али изнад свега, изван свих посебних усмерења и предмета, можда се треба питати другачије, једноставније – зашто ми имамо школе? Одговор је једноставан – да би имали образоване и васпитане људе, а то значи – паметне и добре људе. Оне који ће сутра стручно и одговорно обављати своје послове, али истовремено и оне који ће мислити својом главом и пружати отпор манипулацији и глупости, оне који ће неговати хумане вредности и тежити хуманим идеалима и који притом ништа неће радити лажно, неискрено и површно, оне који ће имати озбиљну храброст да се боре за своје идеале, али истовремено и оне који никада неће изгубити детињу ведрину духа и веру да је бољи и праведнији свет могућ. Оне који су, на крају крајева, носиоци наше будућности, друштвених промена и друштвеног напретка.

Постоји ли узвишенији и племенитији посао од овога? Звучи ли, истовремено, тешко, немогуће, идеалистички? Свакако да да. Поготово у тренутним друштвеним околностима када је профит изнад сваке друге вредности, када је себични интерес изнад општег добра. Али, као што је то још давно Платон показао у својој сликовитој причи о пећини – учење и рад није игра, пут образовања је дуг, тежак, некада болан и често поприлично спор. Али задовољство које чека на крају тог пута је толико чисто и узвишено да се не може измерити ни са једним другим људским задовољством. Задовољство које настаје превазилажењем сопствених граница, исправљањем сопствених грешака и заблуда са искреном жељом да се оне више не понове и откривањем сопствених потенцијала са тежњом њиховог остваривања – то је задовољство ученика за које професор, када до њега дође, може да каже да оправдава и чини његов посао успешним. Постићи то задовољство које настаје из чистог осећаја дужности да се буде бољи и да буде боље – од ове професије чини мисију.

 

Skip to toolbar